Posećivanje mesta zločina počinjenih u naše ime: o jednoj od političkih praksi Žena u crnom

“Ženama je, kao drugima istorije, podaren status onih koje su više od neprijatelja, one su neprijatelji iznutra“, napisala je, u svom tekstu „Teoretizovanje pokretljivosti žena“, Svetlana Slapšak.

U patrijarhatu žene se, a naročito majke, povezuju sa smrću. To je na primeru žena u fašizmu objasnila Marija A. Maćoki. Nasuprot njoj, u svojoj knjizi „Uprkos Platonu“, Adriana Kavarero, na primeru Demetre i njene ćerke Persefone, smrt povezuje sa muškarcima, a žene sa životom: “Muškarci, budući isključeni iz tajne darovanja života, nalaze u smrti mesto, koje se budući da oduzima život, smatra moćnijim od samog života.” O odnosu muškaraca i žena u odnosu na život i smrt, u „Drugom polu“, Simon de Bovoar piše: “Nisu one koje rađaju život, već oni koji ga reskiraju ono što čoveka izdiže iznad životinje: zato je superiornost u čovečanstvu data ne onom polu koji donosi život, već onom koji ga ubija.”

U patrijarhatu, ženama je namenjena uloga onih koje žale. Ali, u patrijarhatu, žensko žalovanje je privatna stvar, rezervisana za četiri zida. I proces žalovanja je uvek žalovanje za svojima. Žalovanje u privatnom. Ženska žalost nije bila rezervisana za javne prostore.

„Žene u crnom su osnovale u Izraelu osam radikalnih levičarki anticionistkinja, u Jerusalimu, januara 1988.godine,“ rekla je jedna od osnivačica Žena u crnom, Ivon Dojč. Žene u crnom, kao grupa feminističko-antimilitarističke orijentacije nastala je kao revolucionarni čin pobune protiv rata (samim tim i protiv patrijarhata). „Odlučile smo da na taj način zaustavimo okupaciju Palestine,“ kaže jedna od osnivačica pokreta, Haja Šalom, dok je društvo reklo „oplakuju neprijatelja“.

Žene u crnom su prekršiteljke, one su izašle u javni prostor (onaj koji je u prošlosti, ali da li samo u prošlosti?) bio rezervisan za muškarce. Njihov javni čin izlaska na javno mesto – ulica, trg – jeste revolucinaorni čin, ali i revolucionarna potreba. „Jer to je za nas bio jedini način da preživimo taj rat,“ navodi aktivistkinja Žena u crnom iz Venecije, Marina Frese, kao odgovor na rat u Zalivu. Njihova stajanja jesu činovi javnog žaljenja, javnog tugovanja za žrtvama rata. To su činovi koji su pojedinačna sećanja pretvarali u zajednička pamćenja.

Žene u crnom preuzimaju odgovornost i priznaju odakle dolaze i to je politički čin po sebi.

Gradeći solidarnost kao politiku telesnog prisustva, grupa italijanskih Žena u crnom, otputovala je u prvu posetu “tegobnim mestima” – u Palestinu. “Tada smo počele da vrištimo naš otpor i neprihvatanje rata“, objašnjava Alberta Marin iz Verone. Bio je to januar 1988. godine. Bivajući svedokinjama sa mesta bola i zločina, porađale su politiku nepripadanja, jer su njihova tela bila “zajednička domovina svih“, kako kaže Ticijana Plebani, “povezujući se da bi sačuvale sam život“. One stoje na ničijoj zemlji, i na parčetu zemlje na kojoj stoje upisuju sebe u istoriju otpora, u istoriju onih koje pružaju otpor, govoreći istinu, kao glasnice svih onih koji nemaju mogućnost da se čuju. Istina je sledila hrabrost, a hrabrost je sledio otpor.

Žene u crnom su postale te koje prelaze sve nametnute granice. Mireja Forel iz Sevilje govori da su to linije koje su iscrtali muškarci. “Prelaziti granice jeste politički izazov: to je potvrda sposobnosti žena da budu građanke sveta i da ponude moguću političku alternativu, jednu drugačiju budućnost“, objašnjava Luiza Morgantini iz Rima. Prelasci granice jesu nenasilni činovi intervencije u stvarnost, i to intervencije u kontekst sukoba. “Nenasilje jeste i priznavanje prava na nežnost, ma koliko se činilo da to nema neke veze sa pravdom.”

U javne prostore, one iznose svoju crninu (kojom žale sve žrtve rata), svoje ćutanje (kojim sprečavaju suvišne reči) i svoja tela (kojima izgrađuju politiku protesta). Na javnom mestu uče politike neposlušnosti i nelojalnosti. “Srede u crnom, bio je to moj glas. Drugi pol u crnom najavljuje sebe u civilnom prostoru i širi maštu one koja nije rođena od krvi i tla. Prvi pol ne sluša, drugi pol ne govori. U istoriji ženskog iskustva dubokog razmišljanja. Naša crnina i naše ćutanje žele da nadvladaju tresak bombi, ne zato da bi ih prikrile, već da bi ih zaustavile“, objašnjava političku akciju Morgantini.

Žene u crnom u Beogradu nastale su 9. oktobra 1991. godine, kao reakcija na rat i agresorsku politiku srpskog režima. Ispred Studentog kulturnog centra, prve tri godine, a potom na Trgu Republike, svih narednih godina, “prelazeći liniju“, odlaze u takozvane “neprijateljske” zemlje za vreme rata, susrećući se sa ženama sa one “druge” strane. U kultu susreta – to bivaju činovi iz kojih one uče neposlušnost i nelojalnost “svojima”. Iskorenjene iz države/naroda/nacije, a ukorenjenje samo u svojim telima (a to je ono što ih je uvodilo u iskustveno), posle rata porađaju politiku feminističke etike i brige posećivanjem mesta zločina počinjenih u naše ime. Ukorenjuju se u prostore u kojima preuzimaju odgovornost za zločine počinjene u naše ime.

Kroz zagrljaje, jedna drugoj ulivaju osećaj zajedništva. Kroz reči pažnje pokazuju da nisu same, nego jedna sa drugom. Pripadaju ovde, ukorenjući se u solidarnosti, prelaze sve granice, jer kako kaže aktivistkinja iz Palestine Rema Hamami – „Saosećanje nudi nadu.“

Na mestima bola i zločina kao mestima susreta, Žene u crnom grade “zajednicu osećajnih“. U tim trenucima više nema granica, na zemlji su, njihova imena pletu jedna sa drugima niti i od njih a oko nas, stvaraju mreže i mi postajemo jedna nova – ljudska zajednica svih onih koji osećaju jedni druge kao ljude.

Žene u crnom na sebe preuzimaju odgovornost njihovih sopstvenih geografija (jer one su te koje su odlučujuće) i neguju nežnost, brižnost, pažljivost, kao činove brige o drugima, koji nisu “naši”. Ponovo porađaju one vrednosti koje je ukinuo rat, one koje Selma Suvenhujsen zove “vrednosti koje održavaju život” – saosećanje, empatija, solidarnost sa žrtvama zločina počinjenih u naše ime.

Zajedno sa njima u ritualima tugovanja/žaljenja kao javnih činova, “uspostavljaju simboličnu vezu sa mrtvima” (N. Serementakis). Taj čin je ujedno i čin pamćenja – pokušaj da se sva ona tela koja su u prošlosti bila mesta bola zapamte. To je čin “mobilnosti ženskih emocija da se bave konfliktima, i da otkriju tehnike isceljenja” (Slapšak).

„Žene iz zajednice žrtava osećaju strah i krivicu, kao i mi, žene koje dolazimo iz agresorske države. Njihov je strah od nas, to je ono što Linda Radzvik zove „razumnim strahom od one druge strane.“ Mi osećamo strah jer one ne znaju šta smo mi radile. Mi osećamo krivicu zbog zločina počinjenih u naše ime. One osećaju krivicu što su ostale žive. Tako mi gradimo bezbednosne štitove jedna sa drugom, obnavljajući poverenje kroz isceljenje“, objašnjava Staša Zajović.

Mesta zločina počinjenih u naše ime ostaju iskustva koja su prošla kroz naša tela i postala iskustva naših tela, koja u istoriji imaju važnost koju pre nikada nisu imala.

„Žene u crnom bile su savest svih onih mesta gde smo stajale. Došle smo prekasno za mnoge koji su pokopani na ovoj zemlji i čije porodice nikada neće prestati sa tugovanjem. I za mnoge koji nose strašne ožiljke ratova, pobune i terorizma. Ali, došle smo upravo na vreme za one koji su danas živi, i upravo na vreme za generacije koje dolaze posle nas“, napisala je Gila Svirski iz Izraela u svojoj knjizi „Stajati za mir: istorija Žena u crnom“.